nogeschmosthard

Mlada i neiskusna robinja traži gospodara Beograd

nogeschmosthard | 04 Јануар, 2019 22:33

:: Forumi Tvorca Grada ::

❤️ Click here: Mlada i neiskusna robinja traži gospodara Beograd

Ali te vidim, umiri se, lepo te vidim. Drevno Društvo vavilonske misterije, ostvarilo je snažno prisustvo unutar nacističkog SS-a. I Irena Sendler, spasiteljka 2. Kraljevića Marka ili Hajduk Veljka teško će moći da igra neki žgoljavi čovečuljak.

Ksenofobija i nacionalizam divljaju kao nikada prije i u tim uvjetima razočarani vladin operativac Owen postaje ključna osoba za spas čovječanstva.. Neku utisci izražavaće osnovno raspoloženje, takozvanu atmosferu, težinu i dubinu, izgled celine. Naučila je da čita i piše već u trećoj godini.

Tako, kada ona pokaza prstom jednu ovcu u poiju, a on reče da je upravo u knjizi došao do mesta gde se pominje ovca, ona jedva po- verova i uze štivo da proveri. Građanin New Yorka probudi se u mjestu zvanom Selo na čijem je čelu čovjek znan kao broj Dva. Benjamin je kao i svi mi, ne može zaustaviti vrijeme. Smit je sve ovo opisao kao mir koji će trajati hiljadu godina. I niko na njih nije mogao da bude imun. Ulila je svoj duh i energiju u odbranu ljudskih prava. Nemci su joj ipak zaplenili bunde i novac.

:: Forumi Tvorca Grada :: - U toj neprilici izmislio sam najednom neku šalu da bih svrnuo pažnju na neku drugu stvar.

Madam Pompadur je bila markiza, milosnica francuskog kralja Luja XV i veoma je uticala na vođenje francuske državne politike koje je ponekad bilo i presudno. Ona će najviše ostati u sećanju istorije po tome što je pomagala francuske umetnike, enciklopediste i filozofe. Žan-Antoanet Poazon, kasnije moćna i uticajna markiza od Pompadura, rođena je u Parizu 1721. Njen otac Fransoa bio je ugledni bankar, a majka Luiz, koja je pripadala višoj klasi, bila je veoma lepa i obrazovana žena. Mala Žan-Antoanet rasla je u blještavoj atmosferi salona svoje majke, gde se sakupljao zanimljiv i uglavnom muški svet. Solidno obrazovanje stekla je u eminentnom samostanu. Bila je živahna i ekstrovertna, učila je pevanje i umetnost konverzacije. U sedamnaestoj godini uživala je veliku popularnost u pariskim mondenskim krugovima zahvaljujući lepoti, šarmu i temperamentu. Visoka, vitka, magnetskog izgleda i poželjnih usana, Žan-Antoanet se udala u devetnaestoj godini za mladog naslednika jedne od najbogatijih pariskih porodica. Brak između francuskog kralja Luja XV, koga su zvali Kralj sunce i Marije Ležinske, ćerke poljskog kralja ubrzo je ušao u najozbiljniju krizu. U glavi joj se rodio velik i ambiciozan plan: da postane nova zvanična kraljeva ljubavnica. Zasićen starim ljubavnicama, Luj je zaista bacio oko na mladu damu, koja se uprkos protivljenju muža preselila u Versaj i od kralja dobila titulu markize od Pompadura. Veoma ambicioznoj mladoj ženi sve to nije bilo dovoljno, te je svoje prste uplela i u politiku. Počela je da prima ambasadore i utiče na kraljeve odluke. Ponekad su te odluke bile sudbonosne za Francusku, kao ona kada je u Francukoj započet Sedmogodišnji rat i kada se javno mnjenje okrenulo protiv nje. Počeli su da je proganjaju pa je umorna od svega utočište našla u religiji. Međutim, Madam Pompadur je veoma zaslužna za širenje kulture u Francuskoj XVIII veka. Na dvoru je okupljala poznate umetnike. Često je sama nastupala. Ceo kulturni Pariz ju je zbog toga prosto obožavao. Kada se povukla, umorna od svega, kralj je nije napustio. Bio je do kraja korektan prema svojoj Madam. Bila je engleska kraljica samo tri godine, od 1533. Njen brak, sklopljen iz ljubavi, za nju se tragično završio - glava joj je bila odrubljena kada je imala samo dvadeset devet godina. Ali, posle njene, letele su glave stotina hiljada stanovnika britanskog ostrva, u sukobu koji je započet između Pape i Henrija VIII. Taj sukob trajao je vekovima. U početku ništa nije ukazivalo da će se ljubavna idila između moćnog engleskog kralja Henrija VIII i jedne dvorske dame, koja se zvala Ana Bolen, završiti tako srećno, ali i tako tragično. Ana Bolen je postala dvorska dama sa samo trinaest godina i služila je nadvojvotkinju Margaretu. Nešto kasnije prebačena je u Francusku kod Marije, sestre Henrija VIII. Tada je i upoznala kralja. Kada se kralj rastao od Katarine 1531. Venčanje je obavljeno 25. Ovaj brak ubrzo će uzdrmati Englesku i Evropu i unesrećiti na stotine hiljade ljudi. Kralj Henri VIII po svaku cenu je želeo da dobije muškog naslednika, jer Engleska do tada nije imala kraljicu, a dinastija nije je bila dovoljno čvrsta da bi rizikovala krunisanje žene za vladara zbog mogućnosti sukcesije ili dominacije druge države putem braka. Pošto se u međuvremenu zaljubio u Anu pokušao je da ubedi papu da poništi brak sa Katarinom. Papa je odlučno odbio ovaj predlog, što će vremenom dovesti do reformacije u Engleskoj. Pre konačnog raskida sa papom Henri VIII se izjasnio kao protivnik reformacije napisavši jedan spis protiv luteranstva. Kada se samovoljno venčao sa Anom postavio je za kanterberijskog nadbiskupa čoveka koji je pristao da obavi venčanje. Papa mu je zapretio crkvenom kaznom. Henri je odmah sazvao parlament koji je izglasao zakon o suprematu, čime je kralj proglašen za vrhovnog poglavara Engleske crkve. To je bio uvod u mnoge ljudske nesreće. Svojim postupcima i držanjem u braku sa Henrijem, Ana je odbila od sebe rođake i prijatelje. Povremneno je dolazilo do sukoba između nje i Henrija. S obzirom da Henriju nij erodila ni kasnije muškog naslednika, njena kraljevska pozicija kao i njen život bili su ugroženi. Ana Bolen je uhapšena i optužena za bračnu prevaru, incest i kovanje zavere protiv kralja. Izvedena je pred sud i osuđena na smrt. Mada je imala veoma tragičan život, sve nedaće koje su se množile podnosila je mirno, sačuvavši svoju toplinu i blagost u ophođenju. Lukrecija Bordžija je bila jedno od mnogobrojne vanbračne dece kardinala Rodriga Bordžije, kasnijeg pape Aleksandra VI. Odmah po rođenjenju njen otac je neredio da se devojčica odvoji od majke i da na čuvanje njegovoj rođaci Adrijani Mila. Lukrecija je od ranog detinjstva učila latinski, upoznala se sa poezijom, muzikom i plesom. Učila je, takođe, vez i slikanje na porculanu. Živela je u senci oca i brata Cezara i ne znajući, ili ne shvatajući, njihove zle planove. Sa samo deset godina verili su je po prvi put. Do trinaeste godine već je bila tri puta verena i veridbe bi uvek bile raskidane. Lukrecija je bila mlada i neiskusna, ali vrsna lepotica. Da bi širila svoje bogatstvo i uticaj, njena porodica nije prezala ni za najpodlijim i zločinačkim sredstvima. Kako bi se neko našao na putu moćnih Bordžija, tako bi se smrt nadnela nad njim. Papa Aleksandar VI je u oktobru 1492. To je bio Đovani Sforca, nećak Ludovika Mora. Lukrecija je tada imala samo dvanest godina, dok je Đovani bio udovac u godinama, tako da je svima bilo jasno da je postala predmet papinih zakulisnih igara, kao i političke trgovine. Mladoženja je jedva čekao da u vojvodstvo od Pezara odvede svoju mladu. Međutim, Alesandru VI je bilo teško da se odvoji od svoje ćerke, pa je rešio da i ovoga puta raskine veridbu. Pošto nesuđeni mladoženja nije hteo da se pomiri sa tom odlukom, Lukrecijin brat i otac su rešili da ga uklone. Lukrecija je saznala za njihov zao plan i preko tajnog glasnika upozorila Đovanija da mu je život u opasnosti i da se skloni dok još ima vremena. Tako je mlada devojka uspela da spase život gotovo nepoznatom čoveku. To joj, međutim, nije pošlo za rukom za zakonitog muža, vojvodu od Bišeljijea, vanbračnog sina kralja Napulja. Ona ga je volela i sa njim imala dete iako su je udali bez njenog pristanka. Kada se mladi vojvoda 15. Sav krvav i izranjavan uspeo je da se izvuče i pobegne. Stigao je u papinu palatu gde su mu u pomoć pritekli papini gardisti. Ranjenika je odmah u palati prihvatila njegova supruga Lukrecija, koja je odmah znala šta se tačno dogodilo. Organizovala mu je stalnu stražu od šesnaest naoružanih vojnika i počela je da ga neguje. Znala je da vojvoda nema drugih neprijatelja osim svog tasta, rimskog pape i Cezara Bordžije. I pored svog truda, Lukrecija nije uspela da sačuva život svoga muža. Cezarovi ljudi su uspeli da usmrte papskog zeta, uz obrazloženje da je pao s kreveta, obnovio rane i umro usled obilnog krvarenja. Tadašnja javnost je osudila ovaj napad Bordžija, a Lukrecia je bila očajna i slomljena. Nakon smrti muža, povukla se u tiho i sumorno zdanje zamka Nepi. Porodica Bordžija je bila nadaleko poznata po svojoj bezobzirnosti i surovosti u borbi za moć, u kojoj im je mlada Lukrecija služila samo kao oruđe. Ciljalo se na otrov koji su koristile Bordžije i stavljale ga u hranu onoga koga su htele da se oslobode. Lukrecija u svemu tome nije imala niakkvog udela, ali zbog tih priča i radnji nije mogla da uživa poštovanje koje je zaslužila. Kraljica od Sabe X vek pre naše ere O ženama su ispisani milioni stihova i napisane najlepše pesme, naslikane najlepše slike, izvajani najlepsi kipovi, pisani romani, snimani filmovi. Jer žena je fenomen i motiv, čije telo i dug od postojanja do danas uzbuđuju i podstiču maštu. Žena koje je veće čudo od svih svetskih čuda. Jedna od najzagonetnijih antičkih priča svakako je ona o legendarnoj kraljici od Sabe, čarobne lepote, čije se pravo poreklo i tačno ime još ni do danas ne zna. Pre se čini da je junakinja nekog romana nego da je postojala u stvarnom životu. Pa ipak, njen lik krasi crkvene portale, o njoj je napisano na stotine knjiga, slikarima i kompozitorima ona je i danas inspiracija, o njoj su snimani filmovi. Izvesno je da se ondašnja Saba, po svoj prilici, nalazila na jugozapadnom delu arapskog poluostrva, verovatno na teritoriji današnjeg Jemena. Da li je moguće da je ovako bogatim i moćnim narodom vladala jedna kraljica? Pretpostavka je možda tačna. U svojoj ranoj istoriji narodi Arabije davali su, naime, primat ženama kad je trebalo pokazati političku umešnost. Brojne arapske vladarke danas su nam poznate i po imenu. Zašto onda nije i kraljica os Sabe? I autor ove knjige, kao i drugi istoričari pre njega, polazi od toga da je monarhinja svojevremeno iz današnje Etiopije otišla u Jerusalim. Čak je i poslednji etiopski car Haile Selasije sebe smatrao 225. Ponudio joj je jako začinjena jela, ali joj je uskratio napitke bilo koje vrste. Tada se zakleo da joj se neće približiti sve dok ona bez njegove dozvole nešto ne popije. Kraljica je prihvatila ovaj uslov svog domaćina. U toku noći, izmučena žeđu, Makeda je krišom izašla iz svoj eodaje i popila pehar vode. Kad je kralj saznao za to, insistirao je da se dogovor ispoštuje, Devet meseci kasnije, Makeda je rodila sina po imeni Ibn Hakim. Da li je ovo istina ili legenda? Nikada to nećemo saznati, kao ni to odakle potiče silno zlato koje je kraljica od Sabe donela na dar Solomonu. Od antičkog kralja Menelaja, oteo ju je Paris, sin trojanskog kralja Prijama. Zbog ove otmice, prema legendi, izbio je Trojanski rat. Pošto se njena lepota pročula, Jelenu su prosili najugledniji grčki junaci, pa je njen otac, po Odisejevom savetu, pre donošenja odluke svečano zakleo prosce da brane Jelenu i njenog izabranika, ko god da on bude, u svakoj nevolji. Ona se odlučila za Menelaja, koji je posle Tindarajeve smrti nasledio presto u Sparti i sa njim rodila kćer Hermionu. Kad je Paris zaveo Jelenu ili je u pitanju bilo nešto drugo i odveo je u Troju, svi nekadašnji prosci održali su reč i sa Menelajem, pod komandom njegovog brata Agamemnona, krenuli u rat. Tako je počeo Trojanski rat. Trojanski kraljević Paris je otmicom Jelene neposredno izazvao ovaj ratni sukob. Uvređeni muž Menelaj i njegov brat Agamemnon, organizovali su pohod na Troju i njenog kralja Prijama u želji da oslobode Jelenu i osvete se zbog nanete uvrede. Usledile su mnoge pripreme, dolazak na zborno mesto, u Aulidu, i polazak put maloazijske obale, prema Troji. Rat je vođen devet godina nadomak grada i u njegovoj široj okolini, s naizmeničnom ratnom srećom i uz obostrane gubitke. Tek u desetoj godini, Grci su lukavstvom prodrli u Troju. Ostavili su drvenog konja pred zidinama Troje, koga su naivni Trojanci uvukli u zidine grada. U konju se nalazila četa grčkih vojnika koja je otvorila kapije grada, i, uz pomoć još vojnika koji su ušli u grad, razorila legendarnu Troju. Jelena i Menelaj su se srećno vratili u Spartu. Lepa Jelena je opevana u mnogim pesničkim i književnim delima i pominje se kao antički princip lepote. Mit ili istorija, pesničko viđenje ili legenda, nije bitno. Lepa Jelena j eušla u istoriju kao žena zbog koje je vođen prvi veliki rat uz strahovite žrtve i razaranja. Otac je imao prodavnicu šešira, a zatim je investirajući u naftnu industriju stekao izvesno bogatstvo koje je omogućilo da ćerki pruži bezbrižno detinjstvo i školovanje u prestižnim školama do 13. Ubrzo su se roditelji razveli, a Margaretina majka umire 1891. Posle očeve nove ženidbe, Margareta odlazi iz porodice u školu za vaspitačice i počinje da živi kod svog kuma. Posle saznanja da je nastavnik počeo da joj se udvara, kum Margaretu ispisuje iz škole i samo nekoliko meseci kasnije, ona odlazi da živi kod svog ujaka u Hagu. Mesec dana pre svog 19. Brak je sklopljen u julu 1895. Ipak, ovaj brak nije bio dugog veka. Margareta i Rudolf su živeli na Javi, gde su dobili dvoje dece, sina Normana koji je umro pod nerazjašnjenim okolnostima sa dve godine i ćerku Luiz. Rudolf je bio pijanac i nasilnik, koji je otvoreno držao konkubinu, tako da se Margareta ubrzo posle smrti sina razvela od njega. Starateljstvo nad ćerkom je morala da prepusti mužu jer sama nije imala nikakvu finansijsku podršku. Mata Hari počinje da nastupa po otmenim evropskim salonima, flertujući i otvoreno pokazujući svoje telo, završavajući svoj nastup naga pred publikom, što joj preko noći donosi popularnost. Njena divlja priroda nije joj daavala mira, trošila je vreme na mnoge ljubavnike, od kojih joj je jedan omogućio da živi u dvorcu, a drugi u kući na Seni. Trošila je njihov novac, a kada bi finansije njenih ljubavnika presušile, nije se libila ni bordela. U trenutku izbijanja Prvog svetskog rata, bila je najplaćenija evropska kurtizana, koju su viđali i sa nemačkim prestolonaslednikom, ministrom spoljnih poslova ili šefom policije. U ratu je Holandija ostala neutralna, što joj je omogućilo da slobodno prelazi granicu. Nemci su joj ipak zaplenili bunde i novac. U Amsterdamu je posetio nemački konzul Karl Kremer i ponudio da bude nemačka špijunka za 20. Navodno joj je dao nevidljivo mastilo i kodno ime H 21. Ulogu koja joj je dodeljena nije ozbiljno shvatala, smatrajući da je honorar samo nadoknada za zaplenjene bunde i nakit. Kako bi izbegla putovanja kroz ratom zahvaćena područja, od Pariza do Holandije je putovala preko Španije i Britanije. Ovakva putovanja izazivala su pažnju i kada je 1916. U izveštaju koji su Britanci poslali u Francusku pisalo je da govori francuski, engleski, italijanski, holandski a verovatno i nemački, kao i da je zgodna i otvorena žena. Registrovano je i da je bogata i obrazovana, a sama je navela i da ima ljubavnika. U dosijeu Mate Hari, službenik tadašnje obaveštajne službe MO 5, kasnije MI 5, dodao je i informaciju o isplati nemačkog konzula. Mata Hari tokom nastupa 1905. Najverovatnije da se njom nije ni bavila. Njena preokupacija bilo je kako da dobije dozvolu da putuje u Vitel, lociran u ratnoj zoni, jer je tamo bio muškarac u koga se zaljubila — ruski kapetan Vadim, od nje mlađi 18 godina. Igrom slučaja, brod kojim je trebalo da putuje torpedovan je pa je to ponovo podiglo sumnju. U Parizu je već bio spreman izveštaj o njenoj saradnji sa Nemcima u neutralnim zemljama. Uhapsili su je i naterali na kontrašpijunažu, sa zadatkom da u Belgiji pronađe šest špijuna, za honorar od milion franaka. Umesto da ode u Belgiju, Mata Hari odlazi u Španiju i to kod nemačkog kapetana Kalea, od koga saznaje sve o tajnim nemačkim planovima okupacije severne Afrike. Prenosi vesti francuskoj službi, ali Laduk, francuski kapetan, okreće ovu vest protiv nje, tvrdeći da je odala francuske tajne Nemcima. U isto vreme, služba presreće izveštaj o isplati 5000 maraka za agenta H 21. Kasnije se pretpostavljalo da je ovaj izveštaj montiran, ali u tom trenutku izdat je nalog za hapšenje Mate Hari. Na suđenju je optužena za špijunažu i smrt najmanje 50. Sve optužbe je negirala, do zadnjeg časa tvrdeći da je nevina. Ipak, osuđena je na smrt i streljana 15. Dosije o najpoznatijoj špijunki zapečaćen je sve do 2017. Neki nemački dokumenti otvoreni pre dvadesetak godina potvrdili su da je zaista bila nemački špijun iako se decenijama unazad pretpostavljalo da za to nije bilo dokaza. Žene srpskih kraljeva, prinčeva i predsednika nesumnjivo su vekovima menjale istorijske tokove i utičući na svoje muževe vladale su iz senke. Uticaj koji su imale srpske kraljice u velikoj meri je odredio politički tok srpske istorije, a tu moć su imale sve, počevši od Ane, supruge velikog župana Stefana Nemanje, pa završno sa Aleksandrom, ženom kralja Petra Drugog Karađorđevića. Pojedine žene srpskih vladara su bile izuzetno pobožne, neke nisu imale uticaja na političke odluke svojih supruga, a druge su zbog svojih kaprica, slabosti vladara i hirova menjale istoriju. Iako lepa i obrazovana, nije bila omiljena među narodom zbog velikih političkih ambicija, nepotizma, ali i stranog porekla. Interesantno je to da su Srbi bili prilično nepoverljivi prema strankinjama, iako je čak deset supruga vladara bilo poreklom iz Grčke, baš kao i Jerina Branković. Bilo kako bilo, smatra se da je narod bio neosetljiv na njene nesreće: smrt sina Todora, udaju ćerke Mare za sultana Murata II i oslepljivanje sinova Stefana i Grgura. Despotica Jerina u muci je provela poslednje godine svog života. Možda je bila i zlostavljana, a postoji sumnja da je na kraju i otrovana. Jedna od žena koja je imala najviše političkog uticaja, od koje čije hrabrosti su neprijatelji klecali, a narod strahovao je svakako carica Jelena. Ona je od kako se udala za cara Dušana prepoznala veliki potencijal u srpskoj državi, pa je i podsticala muža na snažnenje iste. Kneginja Ljubica, vrlo snažna i samosvesna žena često se sukobljavala sa suprugom, kako zbog različitih političkih pogleda na svet, tako i zbog Miloševog neverstva. Nemogućnost da trpi svoj položaj prevarene žene eskalirao je tragedijom, Naime, kneginja Milica je usmrtila jednu od Miloševih ljubavnica, Petriju, 1819. Suprug joj je ovo ubistvo oprostio zbog trudnoće kao i podrške koju je imala u narodu. Poslednja građanka i srpskinja na srpskom prestolu, Draga Lunjevica Mašin Obrenović, supruga Aleksandra Obrenovića, bila je poznata po raznim spletkama kojima je prvo uspela da se uda za Aleksandra Obrenovića, a kasnije da sa njim i ostane. Najveće prepreke za ovakvu udaju bile su njeno građansko poreklo i činjenica da je bila znatno starija od Aleksandra, a pritom i udovica. Rano se udala za inžinjera Svetozara Mašina, ali je ubrzo ostala udovica. Takođe, u narodu su ostale su upamćene i njene mnogobrojne ljubavne veze s imućnom i oženjenom beogradskom gospodom. Patria Mercedes Mirabel 27. I dalje živi u Dominikanskoj Republici u gradu Salcedo. Sestre Mirabel su odrasle u višoj klasi, dobrom kulturnom okruženju. Otac im je bio uspešan poslovan čovek. Kada je Truhiljo došao na vlast njihova porodica je izgubila skoro svo bogatstvo i verovali su da će on zemlju odvesti u ekonomski haos. Studirala je prava i postala pravnica, ali pošto je odbijala Truhiljovo udvaranje on je dozvolio da može da dobije diplomu, ali ne i licencu da se bavi advokatskom praksom. Sledeći njen primer sestre su na kraju formirale grupu protivnika Truhiljovom režimu koji je poznat pod nazivom «Pokret četrnaestog juna». Unutar te grupe one su bile poznate kao «Leptiri» Las Mariposas na španskom jeziku. Po ovom nadimku su poznate jer je u ilegali to ime po kom je Minerva bila poznata u političkom delovanju. Dve od sestara, Maria Argentina Minerva Mirabel i Antonija Maria Teresa Mirabel su bile zatvarane i mučene u nekoliko navrata. Uprkos ovim smetnjama, bili su uporni u borbi kojom su pokušavali da okončaju Truhiljovu diktaturu. Nakon velikog broja pritvaranja sestara Mirabel, Truhiljo je odlučio da ih se reši. Nenaoružane sestre su odvedene u polje šećerne trske i ubijene zajedno sa njihovim vozačem. Truhiljo je verovao u to vreme da uklonio značajan problem. Ovo ubistvo mu se, međutim, vratilo kao bumerang — smrt sestara Mirabel izazvala je bes javnosti u njihovoj domovini. Posledica ubistva sestara Mirabel i izazavanog publiciteta je da je Dominikanska Republika postala više zainteresovana njima i njihovim ciljevima. Javna podrška i povećanje svesti doprineli su atentatu na Truhilja šest meseci kasnije, 1961. Ovaj dom je pretvoren u muzej u njihovu čast i otvoren je za javnost. Ovde se takođe nalaze i biblioteka, knjižara i prodavnica suvenira. Sve tri su sahranjene zajedno, a i Manolo, Minervin muž je takođe sahranjen sa njima. Preživela sestra Dede živi u blizini muzeja. Jedan od njenih sinova, Jaime David Fernández Mirabal bio je podpredsednik za vreme prvog mandata Leonela Fernandeza, predsednika republike između 1996 — 2000. Mino Tavarez Mirabel, najstarija ćerka Minerve Mirabel, bila je kongresmenka od 1998. Na konferenciji, žene su govorile o nasilju u porodici, silovanju i seksualnom zlostavljanju, te nasilju koje žene trpe pod režimima, uključujući torturu i nasilje nad političkim zatvorenicama. Ovaj datum takođe ozačava početak kampanje 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama. Mudro napisane sa stanovišta sve tri sestre, koristeći podatke koje su unosile u dnevnik, strahote života pod diktaturom su otkrivane jedna za drugom. Sestre Dede, Minerva, Maria Tereza i Patria su bile obeležene kao jedna od dve najveće pretnje za Truhilja — druga je bila Crkva. Kroz knjigu sestre Mirabel pričaju svoju priču o torturi, gubitki, strahu i nadi. Sestre Mirabel nisu bile samo političke aktivistkinje; one su bile supruge, majke i sestre, uvek tražećie jedne druge. Od početka knjige Dede kao naratorka pojašnjava da priča nije od onih sa srećnim krajem. Ona je samo sestra koja i dalje živi — ali prošlost je uvek oko nje. Dede pripoveda kako su njene sestre nacionalno blago, besmrtni kipovi, priče i fotorafije i kako se od nje Dede očekuje da uvek bude voljna da ispriča njihovu priču. Nikada ne može da kaže ne nekome ko je pita da čuje priču i tako se priča nastavlja. Što se tiče sestara legendi, obavijene superlativima i uzdignute u mitove, one su na kraju takođe bile nedostupne za mene. Shvatila sam da je takvo obožavanje opasno, taj impuls stvaranja Boga koji je kreirao i našeg tiranina. Tako, ono što ćete naći ovde je moja kreacija sestara Mirabel, napravljenih kroz, ja se nadam, duh pravih sestara Mirabel. Opet, ulivanjem duha u svaki lik Alvarez ima sposobnost da zarobi srce čitatelja kao što zarobi um. Ovo je knjiga koju je teško spustiti kada se jednom počne sa čitanjem, ali je i knjiga koja neće biti zaboravljena jednom kada se pročita. Suzan Braunel Entoni 15. Odigrala je značajnu ulogu u 19 veku u borbi za prava žena i za uvođenje prava glasa žena u Sjedinjenim Američkim Državama. U toku celog svog života je bila izuzetno aktivna i davala je u proseku 75-100 govora godišnje o ženskim pravima, kako u Americi tako i u Evropi. Suzanin otac je bio proizvođač pamuka i abolicionista, strog ali otvoren čovek. Njena majka Lusi, studentkinja, bila je žena veoma naprednih shvatanja. Učestvovala je na konvenciji za prava žena u Ročesteru u avgustu 1848. Suzan je jako rano sazrela. Naučila je da čita i piše već u trećoj godini. U šestoj godini porodica se seli u Batenvil, Njujork. Suzan šalju u lokalnu školu u kojoj nastavnik odbija da je podučava jer je devojčica. Nakon ovog događaja Suzanin otac kreće sa njenim školovanjem kod kuće. Meri Perkins, druga nastavnica, je Suzan razjasnila sliku toga šta znači biti žena u tadašnjem društvu kao i to kako da neguje rastuće uverenje u važnost ženske jednakosti. Ovim izborom nije bila zadovoljna, ali nije se dugo zadržala tamo. Nakon velike krize poznate i kao Panika 1837, njena porodica je bila finansijski uništena i ona je bila prinuđena da prekine formalno školovanje. U dvadeset devetoj godini prekida sa podučavanjem i seli se na porodičnu farmu u Ročesteru, Njujork. Suzan se priključila Elizabet u organizaciji prvog državnog udruženja za trezvenost. Njih dve su veliki deo vremena provele putujuću kroz Ameriku i održavajući govore kojima su pokušavale da ubede vladu da društvo treba da tretira muškarce I žene jednako. Govoreći na Devetoj Nacionalnoj ženskoj konvenciji za ljudska prava 12. Asocijacija za jednaka prava koja je originalno bila stvorena kao asocijacija žena i crnaca za pravo glasa, glasajući da podrže petnaesti amandman u Ustavu koji garantuje pravo glasa za crne muškarce, ali ne i žene Suzan je postavila pitanje zašto žene treba da podrže ovaj amandman kada crni muškarci nisu nastavili da pružaju podršku za žensko pravo glasa. Delimično kao rezultat odluke Asocijacija za jednaka prava, Suzan je uskoro posvetila sebe skoro isključivo za zagovaranje ženskih prava. Osuđena je na novčanu kaznu, ne i na kaznu zatvora, i dosledno svojoj reči koja je dala na sudu, nikad nije platila tu kaznu do kraja svog života. Suđenje je Suzan pružilo mogućnost da svoje argumente podeli sa širom publikom, više nego bilo šta drugo. Suzan je koristila Revoluciju kao pokretač svoje borbe za jednakošću, stratveno pišući o različitim temama povezanim sa ženskim pravima. Suzanina potraga za savezom između umerenih i konzervativnih žena za pravo glasa stvorila je dugogodišnju tenziju u njenom odnosu sa radikalnijim ženama kao što je Stentonova. Suzan je imala jak osećaj da je umeren pristup ženskim pravima bolji od radikalnog i da će dugoročno više služiti za postizanje ženska prava. Zadužila srpsku književnost romanima Pada Avala, Psi i ostali, Duša jedinica moja, dramama Urlike Majnhof, Leti u goru kao ptica, Centralni zatvor, Soba na Bosforu, zbirkom pesama Čuvar i pričama razasutim po književnim časopisima i novinama. Uvela u srpsku književnost nov tip književne junakinje. Ostavila nezaboravne i potresne stranice o rušenju zajedničke domovine, iluzija i snova u antratnoj prepisci Vjetar ide na jug i obrće se na sjever. Bila buntovnica s razlogom. Pobuna je bila njen način života, njena poetika. Ulila je svoj duh i energiju u odbranu ljudskih prava. Prijateljevala i družila se — bez granica. Bila je protiv getoiziranja država, naroda i ljudi. Grozničavo povezivala ono što su drugi kidali, od grada do grada, danju, noću… Htela da da dušu za dušu, da bude most makar ona bila ta preko koje će se preći. Nije poznavala podele po naciji i veri. Bila je omiljena u Skoplju, Ljubljani, Prištini, Dubrovniku, Zagrebu, na Krku… Okupljala je oko sebe ljude, ili su se oni okupljali oko nje. Mrzela je kukavičluk, prezirala trezvenost. Bila je najhrabrija kada se tražila hrabrost a najnežnija kada je trebalo nežnosti. Posedovala je osetljivost hrabrih i nežnost osetljivih. Bila je Urlike Majnhof i Marina Cvetajeva, istovremeno. Za jedne je bila rafaleovska madona, za druge botičelijevska prikaza, za treće nimfa jeresi. Taj sklad arhetipa i svih slojeva modernog civilnog sveta bila je i Biljanina kretnja, hod način sedenja. Širom Jugoslavije, one predratne, svuda je primana kao uzdarje pameti i lepote, kao osoba retke čestitosti i duhovnog zdravlja. Poznata po oštrom jeziku koliko i po britkoj pameti, nije podnosila poluinteligentne, u umetnosti, pre svega. U načinu borbe, u izricanju stavova, skoro je šeretski izlivala srdžbu o trivijalnosti, kiču i primitivnosti kulture i politike. Bljuvala je vatru sva nasmešena u brk tmastim nacionalistima svih uzrasta i zavičajnog opredeljenja. Neprijateljima je smatrala sve one koji su uskraćivali slobodu, slobodu mišljenja i delanja. Bila je najslobodniji čovek koga sam poznavao. Rešena i odlučna da izvrši svoju slobodu, Biljana je bila nezaustavljiljiva u odbrani slobode drugog i drugih. Objavila je preki nalog duha vremena da je junaštvo braniti drugog… Jedna njena drama zove se Leti u goru kao ptica, a druga Centralni zatvor. Između te dve teme sažeo se i sumirao Biljanin život i poetika najplemenitijeg subverzivca, onog, naravno gde je romantizam u žestokom smislu plaćen nesanicom i bolom. Borka Pavićević, govor na sahrani Biljane Jovanović, 13. Biljana Jovanović će biti upamćena kao jedna od beskopromisnih buntovnica stasalih još 1968 da bi potom uvek bila u jezgru beogradske intelektualne javnosti koja se borila za građanske i ljudske slobode. Bila je potpisnica svih peticija nastalih sedamdestih i osamdesetih godina protiv represije i mitova komunističkog režima. Bila je članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda osnovanog 1982. Među branjenima, prvi put je tada bio i Adem Demaći, za koga je Odbor za umetničke slobode tražio oslobađanje iz zatvora, u kome je ležao već 28 godina. Devedesetih bila je među osnivačima UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora. Bila je inicijator i učesnik svih mirovnih i antiratnih akcija u Beogradu: Paljenja sveća, Crnog flora, Poslednjeg zvona…1992. Dok su drugi ratovali uspelo joj je da u Mariboru, Skoplju, Titogradu, Beogradu i Prištini spoji slobodnomisleće ljude. Pojava Biljane Jovanović na knjževnoj sceni kasnih sedamdestih bila je pravo osveženje u jednom već poprilično zagužljivom ambijentalnom provincijskom prosedeu tada favorizovane tzv. Biljana Jovanović je malograđanskom miljeu i predrasudama vezanim za žensko pisanje suprostavila odvažnost, ironiju, cinizam, nekonvencionalnost, intelektualnu britkost i pre svega slobodu izricanja onoga što je predstavljalo tabu za društvene, ideološke, seksualne konvencije i norme. Ona je romanima Pada Avala i Psi i ostali u našu literaturu uvela nov tip književne junakinje kakav do tada nismo imali. To su bili likovi drugačijeg senzibiliteta i drugačije psihostrukture, od one koje tradicionalno vezujemo za ženu, pa i književnu junakinju. Biljana Jovanović je stvorila urbanu, emancipovanu, buntovnu, nekonvencionalnu i pomalo neurotičnu ženu-devojčicu nasuprot do tada poznatim modelima književnih junakinja — milica-dugih-trepavica. Devojčice u literaturu unose inat, razornu erotiku, nov jezik, nova pravila, naročito kad bolno ruše stara pravila. Kada je objavila svoj prvi roman Pada Avala, izazvala je više straha nego pohvala, a zvanična kritika, nije znala šta da radi sa ovim komadom užarenog uglja. Postoji, međutim, i jedna druga ravan na kojoj se rana proza Biljane Jovanović danas čita kao aktuelno štivo. Energija pobune koju nose njene junakinje bila je artikulisana u vreme kada je jedna mlada, obrazovana generacija tražila svoj put nasuprot nerazumevanju svojih roditelja. U sedamdesetim godinama, ta se pobuna mogla prevoditi u termine očekivanog generacijskog jaza. U devedestim godinama, međutim, dubina tog nerazumevanja pokazala je svoju pravu meru. Simbolički govoreći, dok su studenti dakle, deca demonstrirali na Terazijama 9. Energija pobune koju nose likovi Biljane Jovanović ista je ona energija koja je izašla na Terazije, i koja je potom vodila samu Biljanu Jovanović da piše, govori, protestvuje protiv neslobode, nacionalizma, mržnje, rata, bezumlja, od sredine osamdesetih sve do svoje prerane smrti, 1996. Ta pobuna nije bila samo generacijska, ona je bila i duboko rodno obeležena, duboko ženska, o čemu jasno svedoči knjiga Vjetar ide na jug i obrće se na sjever Beograd, 1994. Reč je o zbirci pisama koje su četiri žene, četiri spisateljice, Rada Iveković, Biljana Jovanović, Maruša Krese i Radmila Lazić, slale jedna drugoj u vreme kada su mržnja i rat zagospodarili na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Sama knjiga, kao i sve one akcije otpora koje se pominju u njoj, rezultat je iste one energije nepristajanja na laž, uskogrudost i samoobmanu koja karakteriše junakinje Biljane Jovanović. Da je Biljana Jovanović svoje junakinje smeštala u okvire devedesetih, one bi takođe bile na ulicama u nekim ključnim trenucima novije istorije, govoreći protiv mržnje, rata i zločina. Danas, ta energija pobune govori o potrebi da se uvek iznova postavljaju kritička pitanja o tome gde živimo i kako živimo, pitanja o odgovornosti za ono što se radilo i što se radi u naše ime, o tome kako mi želimo — ili bolje — ne želimo da živimo svoje živote. Jasmina Lukić, u pogovoru novom izdanju romana Pada Avala Biljana Jovanović je rođena 28. Završila je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavila i zajedničku antiratnu prepisku Vjetar ide na jug i obrće se na sjever, sa Marušom Krese, Radom Iveković i Radmilom Lazić nemačko izdanje za Suhrkamp 1993. Dok nije počela vojnu službu, bila je poznata po tome što se zalagala za prava žena i reformu u oblačenju. Bila je jedina žena koja je diplomirala medicinu na koledžu Sirakuza Ubrzo pošto je dobila diplomu, počeo je rat i ona se dobrovoljno prijavila kao medicinski oficir, ali je odbijena. Iako je bila žrtva polne diskriminacije, nije odusutala i postala je asistent hirurga u vojnoj jedinici u Kamberlendu 1863. Dobila je i Bronzanu zvezdu. Foksova je odigrala veliku ulogu u pomaganju američkim vojnicima posle napada na Perl Harbur. Ona je bila prva žena poručnik i glavna medicinska sestra na Havajima. Priča se da je i tokom najintenzivnijih bombardovanja mirno nastavila da neguje ranjenike. Tokom Drugog svetskog rata je dodeljeno oko 964. Kao žena morala je da nađe načine da se uklopi, pa se, kao i Jovanka, oblačila kao muškarac. Uspešno se borila protiv američkih urođenika u Dodž Sitiju. Kada je posle 10 meseci vojevanja razotkriveno da je žena, diskreditovana je iz vojske i nikada joj nisu dozvolili da se vrati. Kongres je odlučio da joj pokloni zemlju, ali i novčanu nadoknadu. Ona je živela u 14. Ruka nepoznatog umetnika sačuvala je njenu lepotu za sva vremena. Slava egipatske kraljice Nefretete, žene besprekorne lepote, doprla je do nas zahvaljujući tome što je pronađen njen portret - statua od belog kamena, vrlo vešto obojena. Posle toliko vremena su i dalje verno očuvane crte njenog lica i sva ženstvenost. Da je ova statua, nađena u Tel-al-Amarni, verna predstava lepe vladarke, potvrdilo je njeno drugo poprsje, izvajano od kvarca, koje se nalazi u muzeju u Kairu: isti profil čistih linija, isti izražajni pogled, usne koje pokazuju jaku volju, isti tanak i dug vrat. Ove savršene skulpture su remek-dela egipatske i svetske umetnosti. Bila je voljena u čitavom Egiptu. Ne zna se mnogo o njenom poreklu ni o njenim roditeljima. Nefertiti postaje istorijska ličnost od udaje za Akhenaton. Ona mu je pomogla u nastojanjima da Egipat prevede na monoteističku veru. Ona i faraon su verovali u Atena, boga svetlosti, i u čast njemu su podigli novu prestonicu. Akhenaton je bio reformator i revolucionar jer se usudio preseliti prestonicu iz Tebe koja je bila vekovno sedište Egipta. Sa faraonom je živela u el-Amarni gde su održavani religiozni obredi posvećeni bogu Atenu. Sa Akhenatonom je imala šest kćeri, ali nijednog sina. Imena kćeri su Meritaten, Meketaten, Ankhenspaaten, Neferneferuaten, Nefernerure i Sepetenre. Nakon što je Meketaten umrla po rođenju, Nefretete je nestala iz egipatske istorije oko 1335 p. Moguće je da je pala u nemilost faraona ili da je ubijena od strane Akhenatonovih protivnika. Do danas nije pronađena njena mumija već samo nekoliko komada nakita sa njenim imenom ispred grobnice Akhenatona. Moguće je da je sahranjena na nekom drugom mestu, jer se 2004. Naime, pronađeno je nekoliko mumija u skrivenoj prostoriji jedne grobnice, te se za jednu mumiju smatra da je Najlepša od svih. DIANA BUDISAVLJEVIĆ — OTRGNUTA OD ZABORAVA,ZA ime Oskara Šindlera, nemačkog industrijalca koji je od smrti sačuvao 1. I Irena Sendler, spasiteljka 2. Ali, za Dianu Budisavljević, rođenu Austrijanku koja je iz krvavih ustaških logora tokom NDH izbavila oko 12. Znaju istoričari, neki preživeli logoraši i njeni retki potomci... Marko Prelević Večernje novosti Dijana Budisavljević djevojačko prezime Obekser njem. Obexer ; Insbruk 15. Ova akcija je bila jedna od najtežih i po broju spasenih najobimnijih humanitarnih akcija vezanih za koncentracione logore u Drugom svetskom ratu. Ipak, od posljedica boravka u logorima, poslije spasavanja je umrlo oko 3200 djece. Bila je udata za hirurga Julija Budisavljevića, šefa hirurške klinike Medicinskog fakulteta u Zagrebu. On je bio jedan od malobrojnih zagrebačkih Srba pošteđenih ubijanja, protjerivanja ili pljačke imovine za vrijeme tzv. Da bi sačuvala identitet djece, tokom rata je vodila kartoteku o spasenoj djeci. SMJEŠTAJ SPASENIH Spasena djeca su bila smještena na razne načine. Dio njih je bio smješten po raznim hrvatskim porodicama, dio po objektima katoličke crkve, a dio po objektima koji su bili malo bolji od koncentracionih logora iz kojih su spasena. Zbog opstrukcije i otvorenog negodovanja vlasti NDH, hrana i smještaj su dobrim dijelom obezbijeđeni privatnim dobrovoljnim prilozima građana. Poslije rata mnoga djeca nisu ni saznala za svoje pravo porijeklo. Časopis Arena iz Zagreba je niz godina vodio akciju za povezivanje sada već odraslih ljudi sa svojim porodicama. ODUZIMANJE KARTOTEKE Krajem maja 1945. Po nalogu Ministarstva socijalne politike Hrvatske 28. Kažem mu da sam očajno uvrijeđena. Oduzimanjem dokumentacije Dijani Budisavljević i njenoj saradnici gospođi Džakuli onemogućeno je da dalje rade na identifikaciji velikog broja djece. Njena ponuda da svojim radom pomogne na identifikaciji djece, u Ministarstvu nije prihvaćena. POSLIJE RATA Poslije Drugog svetskog rata vratila se da živi u Inzbruk. DNEVNIK Kraći izvod iz dnevnika Dijane Budisavljević: 10. Umrla su djelimično tamo, a djelimično od nas preuzeta kasnije, kao i toliko tih malih mučenika, kao nepoznata, bezimena djeca. A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju odjeću, a sad je trpano golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet mjeseci, u bolu rođeno, s oduševljenjem pozdravljeno, s ljubavlju njegovano i odgajano, a onda — Hitler treba radnike, dovedite žene, oduzmite im djecu, pustite ih da propadnu; kakva neizmjerna tuga, kakva bol... Prije podne je došao i Luburić. Bio je bijesan što mora da preda djecu. Kazao je da ima dovoljno katoličke djece koja u Zagrebu rastu u bijedi. Neka se za njih brinemo. Onda nam je opet prijetio, da samo o njegovoj dobroj volji zavisi hoće li nas pustiti iz logora. DJELA Dnevnik Dijane Budisavljević. Originalno napisan na njemačkom, izdat u samo 700 primjeraka. Pokriva period od 23. Na hrvatskom izdat kao Dnevnik Diane Budisavljević 1941—1945, priredila za štampu Silvija Szabo, Hrvatski državni arhiv, Spomen-područje Jasenovac, Zagreb, 2003. Istina o genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH potisnuta je iz obrazovnog programa u školama, iz kulturnog života i novih intelektualnih krugova. Nepodeljen apel naših čitalaca je da se Diana posthumno odlikuje, da joj se srpski narod u Republici Srpskoj, Hrvatskoj i Srbiji oduži i da se iz zaborava izvuče njeno veliko delo. Prvi korak je već učinjen: Nino Jauz, načelnik opštine Kozarska Dubica, predložiće već na idućoj sednici Skupštine opštine da jedna ulica u Kozarskoj Dubici dobije ime po Diani Budisavljević. Javili su nam se ljudi koji su odavno bili izgubili nadu da će pronaći svoga brata ili sestru, razdvojene od porodice u ustaškom logoru. Vojinovićima iz Žitišta i Dragnićima iz Okučana, dosije Diane Budisavljević dao je novi polet da ponovo potraže svoju familiju. Možda baš njihovi najbliži i dalje žive u Zagrebu, a da i ne znaju da su deca sa Kozare, Like, slavonskih sela... Mnogima su trajno izgubljeni tragovi, porodice zbrisane... A isti počinitelji su bez griže savesti nanovo izveli zločine identične onima iz kozarske ofanzive. Ne pominje se broj stradalih Srba. Samo su pobrojani dečji logori, a stradanje dece ne opisuje se ni jednom rečju. Neka joj je večna slava i hvala! Niko nas odavno ne zove. Upućujemo ih na kartoteku u Hrvatskom državnom arhivu, u Zagrebu, kome može da pristupi svaki logoraš ili potomak. Dobar deo kartoteke, iz fonda Dragoja Lukića, nalazi se i u Muzeju žrtava genocida, na Trgu Nikole Pašića u Beogradu. TIHOMIR STANIĆ: SNIMAMO FILM PRODUCENT i glumac Tihomir Stanić najavljuje da će čudesna priča o Diani biti prenesena i na veliko platno. Biće to igrani film, a centralna radnja će biti smeštena u tri julska dana 1942, kada je Diana boravila u Staroj Gradiški — objašnjava Stanić. Premijer Republike Srpske Milorad Dodik i ja smo se borili da pobedi baš tema o Diani... Već se zna i datum kada će pasti prva klapa — 28. Ne slučajno — izabran je dan kada je Diani oduzeta kartoteka. VEĆA OD ŠINDLERA Austrijanka udata za Srbina, organizovala je akciju spasavanja srpske dece iz ustaških logora u vreme NDH. Decu sa Kozare, Korduna, iz hrvatskih i bosanskih sela, lečila je u Zagrebu i pokušavala da nađe familije koje bi ih podizale. Popisala je oko 12. Imala je podršku uskog kruga ljudi, i svi su rizikovali svoje živote zbog srpske dece. Protiv nje i saradnika bile su ustaške vlasti, a posle rata je pala i u nemilost komunista. Umrla je gotovo zaboravljena, u Insbruku, u Austriji. Njeno ime ne nosi nijedna ulica, ni institucija u Srbiji, Bosni ili Hrvatskoj. Nema je u udžbenicima, nema ni knjige ni filma o njoj. Odluka da ova humana žena postane prvi nosilac novoustanovljenog odlikovanja Srpske crkve doneta je na poslednjoj sednici Svetog arhijerejskog sinoda. Uprkos svom više nego herojskom delu, Diana Budisavljević dugo je bila u istorijskom zaboravu. Osim logoraša, istoričara i retkih naučnih ustanova, njene zasluge ostale su nepoznanica čak i za većinu od 12. Većina njih, čak i kao odrasli ljudi, nisu znali kome duguju svoj život. Naša priča i akcija da se od zaborava sačuva Dianina humanitarna akcija, koja je daleko veća od one koju su izveli ratni heroji — nemački industrijalac Oskar Šindler spasio 1. Jovan Mirković iz beogradskog Muzeja žrtava genocida kaže da je dodelom odlikovanja Srpska pravoslavna crkva prva odala počast ženi čije su zasluge za srpski narod — nemerljive. Gest crkve trebalo bi da podrži i država i sama oda počast. Istorija je zabeležila da je Austrijanka Diana Budisavljević rođena Obekser , udata za Srbina Julija Budisavljevića, profesora Medicinskog fakulteta u Zagrebu, sama organizovala veliku akciju spasavanja dece iz logora NDH. Kako je zabeležila u svom dnevniku, prvi put objvljenom 2003. To je činila duboko zabrinuta za sudbinu najslabijih, o kojima u ratnom paklu niko nije brinuo. Hiljade srpske dece tako je spaseno sigurne smrti, ali i sačuvalo i ime, poreklo i veru. Jer Diana je pedantno vodila kartoteku sve dece koju je odvela iz logora, kako bi im sačuvala identitet i kako bi, posle rata, roditelji mogli da ih pronađu. Svu dokumentaciju, fotografije i spiskove morala je da 1947. ULICA OD PONEDELJKA Posle Srpske pravoslavne crkve, počast Diani Budisavljević odaće i srpska prestonica. Njeno ime poneće jedna ulica u beogradskom naselju Dedinje, dosadašnja Ulica Baje Pivljanina treći deo. Ovu odluku doneće odbornici Skupštine grada na sednici koja je zakazana za ponedeljak. Diana će ulicu dobiti i u Banjaluci, a inicijative postoje i u Zagrebu i Sisku. Zapostavljena i nedovoljno proučena, nije posebno bliska današnjim ljubiteljima poezije. Prva žena u Srba koja piše pesme, pritom sveštenička kćer, predstavljala je u svoje vreme neku vrstu čuda. U književnim časopisima objavljivane su njene slike, o njoj se naveliko pričalo u javnosti, ljudi su, kako beleži Jovan Skerlić, išli da je vide. Oduševljavala je savremenike ne samo svojom poezijom već i neobičnom lepotom, pa je bila poznata i kao Milica, lepa pesmotvorka i srpska pevačica Milica. Imala je prethodnica u poeziji, kao što su despotica Jefimija, Eustahija Arsić, Julijana Radivojević, ali se nijedna od njih, kao Milica, nije u potpunosti posvetila književnom radu. Milica je rođena u Bukovcu, nadomak Novog Sada, 22. Porodica Stojadinović se zatim preselila u Vrdnik, gde je Milica provela najveći i najmirniji deo svog života. Četvrta od petoro dece u porodici, još kao devojčica bila je veoma ozbiljna i nikada se nije igrala sa svojim vršnjakinjama. To je naročito došlo do izražaja kad joj se udavio brat. Kako mogu da se igram i da budem vesela kad mi otac i majka plaču... Školovanje je nastavila u Petrovaradinu, tadašnjem Varadinu, privatno. Naučila je nemački, verovatno i slovački jezik, kao i da svira gitaru. Kasnije je sama savladala francuski i italijanski, što se vidi iz njene prepiske sa prijateljima. Milica je odrasla uz braću Svetozara, Ljubomira, koji se mlad udavio, Petra, potom Ljubomira, koji je dobio ime po preminulom bratu, i sestru Katicu. Dvostruk je bol što je izgubio poštovanje sveta. Njena omiljena literatura bili su brojni strani i srpski pesnici, ali niko od njih, nije ostavio ni spomen na Milicu, našu prvu pesnikinju. Dugo se potom s njim dopisivala. Nema te više, ko da ne zaplače... Kasnije je obilazila njegov grob i sećanja na njega oživljavala u svojim književnim delima. Pre tri godine u isti dan, u isto doba, poznala sam se sa Brankom u Beču, a sad, posle tri kratke godine, o sudbo ljudi! Ja na grobu Brankovom!!! Ugledajući se na podvige Jovanke Orleanke želela je, revolucionarne 1848, kada su Vojvodinom besneli sukobi, da pođe na ratište i s gitarom u ruci ustanicima peva junačke pesme. Kasnije, 1862, došla je u Beograd dok je još trajalo bombardovanje. Ostalo je u sećanjima njenih savremenika da je jedna žena u neobičnom crnom odelu, sa svećom u ruci, išla ulicama Beograda i pozivala narod da sveti Kosovo.... Sa mojom majkom nestao je i onaj zid između mene i od mene tako različitih ljudi sa kojima sada po nuždi, kao domaćica, moram da dolazim u dodir. Mojoj duši, naklonjenoj samo uzvišenim stvarima, smeta već samo njihovo disanje, i moj duh tuguje i - slabi, polako slabi... Stigla je prekasno da bi uživala u lepoti srpske prestonice koja je za nju bila pojam slobode i u kojoj su živeli dragi ljudi. Stanovala je u Savamali, u kući jednog trgovca, Grka, gde je i umrla 25. Poslednjih meseci svog života nije uspela na vreme da dobije novac za prodati nakit - dar kneza Mihaila, tako da je sahranjena od milostinje, na Tašmajdanskom groblju. Godine 1905, prilikom prekopavanja groblja, njeni posmrtni ostaci su preneseni u Požarevac, gde joj je živeo brat. Na godišnjicu Kosovske bitke, 28. BOGATSTVO U DNEVNIKU PRVU pesmu Milica je objavila 1847. Sledeće zbirke pesama ugledale su svetlost dana 1855. U tom dnevniku, koji je pesnikinja vodila od 3. PEVAM PESMU na koju me ovo tamno oblačito veče pobuđuje: Zvezde se kriju Nebo je mutno, Oblaci s' viju Po nebu žurno. Oblaci strašni, Ah, kuda, kuda? Nemojte nebo Natkriti svuda! U jednom kraju Beloga sveta S nadeždom blista Sad jedna zvezda. O, dalje, dalje Od zvezde one, Da ni oblačak Na nju ne klone. Da njeni zraci U noći ovoj Prosiplju nadu Majci tužećoj. Koja j' to majka Svi je mi znamo, Jer njenu tugu Davno slušamo. Odsekla je kosu i javila se Narodnoj odbrani kao dobrovoljac — četnik. Prošla je test pred komisijom koju su činili apotekar Karić, kapetan Voja Tankosić i major Vasić zvani Gorski car. Dobila je dobrovoljačku objavu i uniformu i prošla obuku u Prokuplju i Vranjskoj Banji. Vatreno krštenje imala je na Crnoj Čuki i Veljoj Glavi, kao prva žena borac u srpskoj vojsci. U tim teškim borbama u oktobru 1912. Pokazuje sliku lepotice u uniformi, utegnutoj fišeklijama, sa komitskom kratkom puškom. Sofija je krstarila iza neprijateljskih linija, izvodila diverzije i iznenadne napade. Po okončanju Drugog balkanskog rata, uniformu je zamenila haljinom i zaposlila se kao činovnica u Direkciji železnice. Nažalost, mir je potrajao samo nekoliko meseci. Posle Sarajevskog atentata iskusnim ratnicima bilo je jasno da se sprema napad na Srbiju. Kada je rat objavljen, Vlada iz Niša je naredila vojsci da ne brani prestonicu na granici, po savetu saveznika. Beograđani, među kojima i 22-godišnja Sofija, mislili su drugačije. U noći između 28. Ušla je u sastav Sremskog dobrovoljačkog odreda, čiji je zadatak bio da krstari iza neprijateljskih linija u Sremu. Komandovala je prvom grupom srpskih boraca, koja je prešla na neprijateljsku teritoriju. Vojska je tražila dobrovoljce da pređu Savu, izvide neprijateljske položaje i preseku telefonske žice koje su vodile od austrougarske karaule s druge strane Savskog mosta do štaba u Zemunu. Prva se prijavila Sofija, koju su ratni drugovi u šali zvali Sofronije zbog muške hrabrosti, a sa njom su išli Miroslav Golubović, Predrag Karaklajić, Pavle Arsenić i Milivoje Lazarević. To nije bio njen poslednji pohod na neprijateljsku teritoriju. Branioci Beograda ispreli su legendu o crnokosoj devojci opasanoj redenicima i bombama, koja noću prelazi Savu i uništava topove koji su rušili Beograd. Sofija je učestvovala i u strašnoj bici na Drini, kad je srpskoj vojsci nestalo topovske municije. Srpska artiljerija postali su četnici, koji su u noćnim napadima bombama čistili neprijateljske rovove. Baš kao i u presudnim trenucima Kolubarske bitke… - Baka je bila prava dama. Ponovo je obukla haljine i visoke štikle, ne znam kako je to uspevala bez polovine stopala. Posvetila se kući i nije tražila nikakve povlastice. O ratu nije pričala osim da je bio surov, užasan, ali da se za zemlju moralo dati sve, da je to bio dug otadžbini. Nije očekivala da joj otadžbina za prolivenu krv plati na bilo koji način. Bila je razočarana salonskim ratnicima, koji su se posle rata laktali za privilegije. Tako je srpska Jovanka Orleanka ostala zaboravljena, naročito posle Drugog svetskog rata. Kada je umrla, u nasleđe sam dobila 13 ordena, pažljivo umotanih u čipkastu belu maramicu — otkriva praunuka. Ova pametna i ambiciozna lepotica, sitna i energična, s malim prćastim nosom i prodornim očima, prema poljskom predanju, bila je Aleksandra Lisovska, ćerka siromašnog pravoslavnog sveštenika iz Rohatina, mesta negde u Karpatima. Zarobili su je, navodno, tatarski pljačkaši, a onda prodali velikom veziru Ibrahim-paši, koji ju je dao Sulejmanu Veličanstvenom, verovatno najvećem vladaru u istoriji Osmanske države. Ništa se zapravo ne zna o njenoj porodici, detinjstvu i obrazovanju, pa se kao istorijska ličnost pominje tek 1526, kad je iz pesničenja sa sultanovom glavnom konkubinom izašla okrvavljena. Poraz u toj tuči - namerno režiran - bio je jedna od Rokselaninih najdomišljatijih strategija. Već je bila druga kaduna, tj. Za vreme jedne svađe, Rokselana je izazvala Gulbahar, koja je upala u zamku. Povukla je Rokselanu za kosu, noktima joj izgrebala i privremeno nagrdila prelepo lice. Ali Gulbaharin trijumf bio Pirova pobeda. Iako je Rokselana izazvala napad, znala je da strogi haremski protokol zabranjuje protivnapad, jer je kazna - izbacivanja iz hrama. Zato je prosto primala udarce besne protivnice. Danima posle tuče, odbijala je Sulejmanove pozive pod izgovorom da je unakažena. Sulejman je bio tako užasnut i ljut da je izbacio Gulbahar, a Rokselana je ubrzo postala prva kaduna. Premda izuzetno lepa, Rokselanin nagli uspon do vrha u haremu bio je zapanjujući, što je dodatno istaklo njenu inteligenciju, polet i fizičku lepotu. U sultanovom haremu živelo je preko 300 žena, te je konkurencija bila onoliko žestoka, koliko su interesi bili važni. Konkubine nipošto nisu bile ravnopravne. Većina je vodila sumoran život ribajući podove i izvršavajući druge manuelne zadatke. Najgore su prolazile crnkinje: njima su ostavljani najteži i najprljaviji poslovi. Belkinjama poput Rokselane namenjeni su delikatniji zadaci, od vođenja knjiga do spravljanja kafe. Harem, smešten u staroj palati, imao je strogu hijerariju i složen protokol. Na samom vrhu, održavajući tursko viđenje da su žene za jednokratnu upotrebu, a majke stalne, nalazila se sultanova majka, Hafsa Hatun, sultanija valida. Jedino je njen sin po carskoj moći bio iznad nje, a u staroj je palati vladala suvereno. Ali njen odnos s sinovljevim konkubinama nije bio nimalo ugodan. NJih dvoje, žena u godinama i kastrirani Nubijac, zajedno su upravljali stotinama žena. Kizlaraga je, međutim, previše bio zauzet carskom administracijom da bi se bavio haremskim poslovima, što je poveravao drugim evnusima. Ti su ljudi sarađivali s konkubinama, koje su bile pravi nadzornici harema. Kontrolor, blagajnik, rizničar i čitač Korana obično su bile ambiciozne starije žene koje su imale male ili nikakve izglede da privuku sultana, i one bi zdušno ščepale priliku da nametnu moć i zgrću blago na koje im je položaj davao pravo. Harem je bio složeno, opasno i zatvoreno društvo, izolovano od stvarnosti spoljašnjeg sveta, pa čak i od sultana i njegovog okruženja, koji su živeli odvojeno u velikom saraju. Žene i evnusi koji su živeli u haremu bili su različitog etničkog i rasnog porekla: ruskog, čerkeskog, tatarskog, grčkog, srpskog, italijanskg, nubijskog i etiopskog. Mnogi su bili hrišćani. Nije bilo muslimana, jer je njihovo zarobljavanje bilo zakonom zabranjeno. Svi su bili zatočenici lavirintske institucije čija jedina svrha bila da uz ogromnu ljudsku cenu, zadovoljava sultanov libido i gordost, te su brzo učili uloge koje treba da igraju. Ali poznavanje položaju u kom su se našle nije bilo dovoljno da se konkubine s tim pomire. Ogorčeno su se svađale i nadmetale za pažnju haremskih vlasti, kizlarage, sultanije valide i upravitelja svakog odeljenja. Konkubine su bile istrgnute iz svojih velikih porodica i siromašnih agrarnih naselja. Tamo bi se bile udale i podizale decu, au haremu, okružene ženama i evnusima, kao jedino dozvoljeno seksualno praženjenje imale su sultana. Ali je on želeo samo najprivlačnije od njih, i otud je seksualna napetost bila jaka i beskrajna. Od konkubina se očekivalo da potisnu žudnju sve dok ih sultan ne pozove. Neke su to činile, dok su se druge, radi seksualnog zadovoljenja, svesno ili nesvesno, okretale jedna drugoj, kroz masažu mirisnim uljima, češljanju kose i druge rituale doterivanja. Sultanove konkubine koje nisu mogle da izdrže odsustvo muškaraca ponekad bi rizikovale život i, ako bi mogle, potkupljivale bi evnuhe da u njihove sobe prokrijumčare neuškopljene i diskretne muškarce. Neretko su i sami evnusi pokušavali da usluže haremske žene. Iako kastrirani, i dalje su imali seksualne porive. S tim ženama, koje su blisko poznavali i koje im se jedine na svetu ne bi izrugivale, neki evnusi upuštali su se u seksualne igre najbolje što su mogli, očajni ljubavnici očajnički vodeći ljubav. Osim seksualne frustracije, drugi važan sporedni proizvod haremskog života bila je kolektivna menstrualna patnja. Svake četvrte nedelje, feromani konkubina bi uzajamno komunicirali, uspostavljajući tako zajednički ciklus. Onda bi harem ječao od stotina žena tužnijih i razdražljivijih nego obično. Ali neželjene konkubine nisu se bojale jedino celibata. Pričalo se o onima koje su glavni evnuh i njegovi drugovi krišom odvodili na Bosfor po mrkloj noći, gurali ih u vreće napunjene kamenjem i na pučini bacali iz čamca. Neki ronilac koji se nadao da će naći blago iz potopljene lađe, našao je umesto toga desetine vreća, pokrove mrtvih žena zaglavljene za podvodne stene. Haremski evnusi mogli su da budu vrlo opasni kad bi ih konkubina uvredila ili odbila poslušnost. Oteti u detinjstvu i osakaćeni pre puberteta, ti su ljudi preživeli neizricivu traumu brutalne hirurške intervencije, od koje je umiralo 90 odsto onih koji su joj podvrgnuti. Iako su pod uticajem intenzivne obuke za haremske dužnosti bledele uspomene na porodicu i kulturu, imali su ambivalentan stav o svom položaju. Za najprivlačnije konkubine očigledna strategija bila je da zapadnu sultanu za oko. Takvoj srećnici on bi dobacio bogato izvezenu maramicu, u znak naklonosti, koja joj je mogla promeniti život. Srećnicu bi preselili u njen sopstveni stan i dodelili joj lične robove. Haremske sluge su je kupale, mazale uljima, parfemisale i brijale. Sređivali su joj kosu i lakirali nokte. Odevali su je u najfinije rublje i prekrasne haljine. Zatim bi sledilo čekanje. Da li će je sultan pozvati u svoju sobu? Ako je pozove, da li će uspeti da ga osvoji i postane njegova miljenica? Ili, najbolje od svega, da začne sina koji bi mogao, jednog dana, da je uzdigne na najviši mogući nivo, sultanije majke? Ponekad bi sultan zaboravio da ju je ikad video. Onda bi napuštenoj ženi oduzeli luksuzne poklone, izbacili je iz privatnog stana i vratili u sobičak koji je vrveo od drugih žena, iz kojeg je nekad trijumfalno izašla. Kako je starila, a nada joj se gasila, u njoj se razvijala jedina ambicija - da je prebace u stari saraj, gde bi joj možda dozvolili da se uda i napusti palatu. Ali neke konkubine ipak su odnosile pobedu: sultan bih ih zapamtio i ponovo želeo. Svaka je prolazila kroz gotovo iste varijacije noćnog iskustva: noću bi je crni evnuh dopratio do kraljevske odaje u ženskom delu palate, koja je uvek bila pripremljena za ljubavne sastanke sa sultanom. Tu je vladala tišina i niko nije smeo da zna identitet izabrane žene. Konkubina je sultanu prilazila od podnožja kreveta, na kome ju je on čekao ležeći. Pokretima koji su izražavali pokornost, podigla bi donji rub pokrivača, prema propisanom običaju, zmijastim pokretima uvukla se u krevet, i polako puzala prema sultanu, visoko izdignute zadnjice, odgurujući se napred na laktovima i kolenima. Čak ni tada konkubina i sultan nisu bili sami u tami; dve starije crnkinje smenjivale su se čuvajući vrata i paleći buktinje. U njihovom bi prisustvu noć prošla u vođenju ljubavi, pri čemu je nova konkubina davala sve od sebe da očara gospodara. Obično je bila devica, ali bi je njene haremske sestre i učitelji evnusi već ranije uputili u erotska umeća. Iznad svega, bila je obučena da ugodi. Sledećeg jutra bi sultan ocenio njen nastup, ostaviviši joj svoju odeću s novcem sakrivenim u džepovima. Kasnije bi možda slao i dodatne darove u znak zahvalnosti. Ako bi usledila trudnoća, odaliska bi postala sultanija i budućnost bi joj je bila obezbeđena. Ako bi joj dete bilo sin određen kao prestolonaslednik, sanjala bi o danu kad će vladati kao sultanija valida. Takav je bio neobičan svet u koji je prodana bodra mlada Rokselana. Za razliku od mnogih drugih konkubina, ona nije klonula pred svojom sudbinom. U saraju je bila poznata kao Hurem, žena koja se smeje, jer je njen smeh odzvanjao čak i u sultanovom prisustvu. Brzo je ocenila prilike i od samog početka očarala mladog Sulejmana, ali ne toliko da istisne Gulbahar, njegovu prvu kadunu i majku princa Mustafe, prestolonaslednika. Sulejman je imao 30 godina, a Rokselana mnogo manje kad je uspela da postane prva konkubina i navede sultana da njenu prethodnicu Gulbahar istera iz harema. Vladar se posvetio isključivo Rokselani, što je bila nečuvena odluka za čoveka koji je za zadovoljenje seksualne žudnje na raspolaganju imao stotine žena. Išao je dotle da je ugovarao brakove za najlepše žene u hramu, kako bi ublažio Rokselaninu ljubomoru. Zbilja, njegova vernost jednoj ženi bila je jedinstvena među osmanskim carevima. Rokselana nije obraćala pažnju na rastuću zlobu prema njoj. Milioni Turaka mogu da je mrze, ali je obožava jedini koji joj nešto znači. No, ona nije mogla da promeni činjenicu da je Mustafa, sin osramoćene Gulbahar, ostao Sulejmanov naslednik. Rokselanu je užasavalo to što će, kad Mustafa postane sultan, kodeks od njega zahtevati da pogubi trojicu svoje polubraće: DŽihangira, Selima i Bajazida, njenih sinova. Kako se Mustafa bližio punoletstvu, Rokselana je postojala sve očajnija i nagovarala je Sulejmana da ga premešta na razne udaljene položaje. Tako je oslabila Mustafin uticaj na oca. Gulbahar, živeći s Mustafom, za sinom je išla u ta sumorna zabita mesta i bila uklonjena kao druga moguća pretnja. Rokselanina sledeća meta bio je nadmeni veliki vezir Ibrahim- paša, Sulejmanov poverenik, upravnik i zet. NJih dvojica su bili nerazdvojni, čak su spavali u susednim sobama. Ibrahim-paša je bio onoliko odan Sulejmanu koliko Sulejman Rokselani, a njega je štitila i Hafsa Hatun, sultanija valida. Ali kad je 1535. Hafsa Hatun umrla, Ibrahim je izgubio najvažnijeg saveznika. Rokselana je neumoljivo iskoristila svoju prednost i Sulejmana okrenula protiv njegovog starog prijatelja. NJen je uspeh bio pogibeljan: u noći 14. Veliki se vezir borio za život braneći se od nemih ubica. Sledećeg su dana sluge otkrile njegov leš. Odeća mu je bila iskidana, a zidovi spavaće sobe umrljani krvlju. Iako je Ibrahim-paša bio hrišćanin, Sulejman ga je sahranio u derviškom manastiru, bez nadgrobnog spomenika, kao lutalicu, a ne drugog najmoćnijeg čoveka u Osmanskom carstvu. Rokselana je mnogo ranije već uklonila svoje seksualne suparnice, a sada iz slepe ljubomore i Sulejmanovog najodanijeg i najsposo